Kompenzacija Inferiornosti - Slabosti Sindrom

Kradja. Lenje leto.

Konci i lanci.
Ples, glupiranje, muzika sve su to konci.
Pa i ja.
Srčani udar jeste ubitačan - ali je ipak od srca.
Mene ne interesuju prolazne stvari.
Kuće, dvorovi i kojekakvi letnjikovci - proleću kao u lošoj montaži.
Mene pali tvoj miris.
Tvoja reč!
Tvoj dah!
Večnost.

Vidljivost i opipljivost.
Mozak lobotomiran.
Osmeh jedino sredstvo komunikacije.
Ja razmišljam i smišljam naglas, dok mnogi drugi koriste male sive ćelije da bi sve svarili u sebi.
Kao da ih niko neće shvatiti.
Kao da ih ne osujete.
Kao to nije lepo.
Kao nemoj.

Moja priča i tvoja priča su dve priče na različitim nivoima.
Moja priča nije odgovor na tvoju priču.
Mi nismo u konfliktu - ako imamo dijalog.

Ribama porasle sise u gradu.
Šansona u pozadini.
Prošla je zima i ostavile su pušenje.
Sisate ništa nisu ostavile i dalje puše.

Neke nisu gadljive.

Profesionalizam.
Uvak manjak samopouzdanja.
Uvek potreba da se bude još bolji!
Emocije na površini.
Mnogo malog daje veliko. Stišljivost života.

Ne zna da se postavi.
Neću da se i prema meni tako ponašaju.

Po gradu šetaju mladići a ja dobra devojka...

Hajdučki sastanak. Obljubiti. Dve lične karte i ostale lične isprave.
Mexico. Hacijenda. Dvogled i pesma od pre kao početak.

Poljubac!


.

Aplauz Društvenom - Kameleonu Maskiranom Sećanjima

(Fiki hvala opet - morao sam zbog I dela)

Kako bi se smorio i prolupao od spamova da nema strejt SMK filtera - ali baš danas za malo da šibnem u trash neki mail - kada u poslednjem trenutku uhvatih - sledeće:

From: Zilda
Subject: Drage moje i moji - samo danas na Vašem web portalu!

A u tekstu dalje - stoji:
Jedinstvena prilika da probudite Uspavano Jezero!...

Dalje me nije interesovalo, jer sam priču dobro znao - putem Tetke.

Ovo je čista diverzija!!!
Matori će prolupati kada sazna.

Moram ga iznenaditi.
Kao tražiću da me čekira preko neta kako sam uradio metafiziku - a onda odjednom flash - uleće - famozna Zilda i onaj cmizdravi Iceman.

Ima srčka da ga strefi!

Samo nikako ne sme da saznaju ona slinava i onaj štreber - jer će da mu pevnu 'odma.
A i vake će da bude hepi - sigurno je sve vreme čekala da mu vidi facu - kada je vidi.
Žešća family trauma - jaoooo - jedva čekam!!!

Zbog Tetke ću da montiram kamere po celom stanu da može da ga vidi iz svakog ugla.
Kada joj je, mentol, zabranio da dolazi i da vidja svog (mene) mezimca.
Tetka je kraljica! Nikada nije bila setovana na ona dva mala morona.
Kako ljudi mogu da omanu kod dece - to mi nikad neće biti jasno.

Odoh da spremim scenu.

* * *

Kamere uključene.
Ja sam u sobi - potpuni alibi.
Preko mobilnog sam on-line u realnom vremenu sa celim dešavanjem.
Čak sam se prijavio i za reklamni blok - možeš misliti!!!
Tajmeri na svim fletovima podešeni su da se aktiviraju tačno u 20.00h.
Tada će matori biti za kompom, slinava u glavnoj sobi sa kevom a štreber kao po običaju negde prikačan - dakle svi će videti Zildu.

Onda će shvatiti da ona stvarno postoji - da je dobra vila - iz bajke, maštaš, sanjaš, želiš ...

* * *

Djevuške - sakrijte nosiće - navucite šubare - i trk na kolač sudbine. Dobićete osmeh sa šnitom!!!

. . .

Nemate živce - dodjite iza ćoška. Moćićete i asfalt da bušite.

. . .

Potentni ste - hoćete i više od toga. Samo vaš studio za prepotenciju.

. . .

U kupatilu patkica - a na klaviru mačkica - za jedan bon - kupite transoformer ljubimca.

. . .

Od subote na svim portalima - akciona ljubavna zavrzlama - Bivo i Kobilica!!!
Romantična priča o životu punokrvnog bizona koji se daje u stampedo pod lepršavom igrom jedne čistokrvne ždrebice.
Kuda će ih trk odvesti - nećete ni sluteti.

. . .

Romantični heroj. Grubijan nežnog srca. Poslednji Mohikanac asfalta - u levom uglu - KMS the Hurricane!!!
CNN, NBC, BBC, RTL i SportNews - Las Vegas, Ceasars Palace, po našem vremenu u 4 ujutru sutra!

. . .

Wow!!! - pored svakakvih maloumnih reklama - provalio sam da će matori smarač da boksuje sutra protiv nekog crnje za pravo da izazove Lenoxa Luisa i zauvek ga skine poezijom s trona.

* * *

20.00h - Tačno.
Svi ekrani su se upalili - u trenutku - a ima ih.
- Mama - čuje se slinava - ko je ova teta??

He, he - počelo je.

Vake - ostaje ukočena.
Matori zamućenog pogleda ulazi u ekran.
Tetka mi šalje poljubce - Tetka!!! Tetka!!!

* * *

Zilda je stajala na sredini jezera.
Jezero je spavalo.

Legla je.
Lagano je pomerila kosu i stavila je obraz na njega.

Kucnula je jedanput.
Ništa.

Kucnula je još jednom.
Ništa.

Podigla je glavu i pustila je dah prema njemu.
Jezero je kvrcnulo - i pokazalo prvu prskotinu.

Bacila je kosu na drugu stranu i opet naslonila obraz.

Kucnula je jos jednom.
Začuo se jezovit zvuk.

Kovitlac snežnog ćilima obavio je Zildu. Oči su joj jedva videle.
Kosa se plela i kidala - dok je koža bezuspešno ostajala gola.
Njene grudi su postajale pune. Kakve grudi!
Ukrućena je stajala - bez ikakve nade da će pomeriti ruke.

I tada je progovorila:
- Šta je?!! Ostao si bez teksta!!!

Mećava se stišala. Jauci mraza su nestajali u daljini.

Jezero je stajalo natkrivljeno iznad nje i reklo:
- Znači mi tvoj dolazak.

Ljutito je otresla sneg iz kose i - navukla je haljunu preko ramena.

Jezero je trepnulo - i blagim daškom je rasplelo njenu upletenu kosu.

Opet je zabacila kosu - u znak protesta. Besno je okrenula glavu.

Jezero je još jednom nežno trepnulo.

Stajala je tako ponosito sa prekrštenim rukama na grudima.
Čekala je da se Jezero samo prospe pred nju.

Jezero je blago savilo glavu i raširilo ruke.
Kao u znak - velikog poštovanja.

Zildi je osmah stajao na licu.
Osmeh pobede - krv u očima - led u srcu.

Jezero je tako polusavijeno sa raširenim rukama - zakoračilo unazad.

Led je prsnuo - Prazan prostor nasta i strašni sud.

Zilde više nije bilo.

Tajac.

Led se navuče na Jezero.

I samo još jedan tren kroz ledenu čipku - u daljini se nazirala njena zlatna kosa kako nestaje u ledenim dubinama.

Prazar prostor.

Nema nje.

Mrak.


.

Zagrljaj

Uz odobrenje FWG
- opet preuzeh priču i malo je doterah -

Septembar.
Nedelja oko 18.00 časova.
Beograd.
Ulica Stjepana Ljubiše.

Mala ulica koja spaja Dimitrijalu i Ruzveltovu.
Blago strma od Ruzveltove i potpuno lagano se spušta od čoška Novog groblja, pa do pumpe kod nadvožnjaka u Dimitrijali.
Drvored u ulici. Toliko tiha i povučena a u tako glasnom društvu.

Male, stare kućice izmešane sa četvorospratnicama iz '60-tih i nekim novim kućicama.
Na tako malom prostoru se nalazi jedna hacijenda, jedna kuća iz bajke, tri starinske razdeljene kućice, jedna kuća za vilenjake i jedna za patuljke.
Čak je tu i jedna sojenica, verovatno iz perioda Bulbuldera.

Deca komšijska su po ceo dan na ulici.
Lopta. Graja.
Jedna - mirišljava ulica. Ulica - puna života.
Čista. Uvek u senci od drveća. Blaga hladovina je pokriva.

To i nije ulica - jer tokom dana tuda prodju samo kola njenih stanara.
To je više kao neki sokak - kao neki izduženi trg gde se priče lako pričaju.

Odmah pored pumpe u Dimitrijali je i trolejbuska stanica u pravcu grada.

Šetajući sam prolazio pored stanice.
Trola je stizala na stanicu.
Pogled mi je bez ikakvog objašnjivog razloga pao na prva vrata.

Tu je stajala jedna plava glava, skoro priljubljena na vrata.
Video sam njene oči - bilo je neko ludilo u njima.
Trola je stala. Vrata su se otvorila.
Iz prvih vrata je iskočila plava devojka i počela da trči.
Skrenula je u ulicu Stjepana Ljubiše i počela je da širi ruke. I dalje je trčala.

Laganim hodom i mirnim pogledom sam pratio ovaj malo čudan dogadjaj.
Pomislih - luda je. Jadno čeljade.
Sve ove sankcije i problemi su morali da nas oštete.

Izgubio sam je iza ćoška.
Došao sam do ćoška i opet sam je ugledao.

I dalje je trčala skroz raširenih ruku usput klateći se levo - desno i vrteći plavom glavom.

Tada sam tek shvatio.

Odozgo je trčao jedan crni momak, raširenih ruku klateći se levo - desno i vrteći glavom.

Nije to bio trk nego kao trčkaranje.
Na desetak metara od njega ona je stala i skroz se okamenila.
On joj se i dalje približavao.
Već je bio na par koraka od nje.

Odjednom je plava glava poskočila i jurnula ka crnom momku.

Skočila je i prosto uplivala u njegov zagrljaj.
Vrteli su se skroz zagrljeni.
Odjednom su stali - i počeli su da se gledaju.
Kao da se očima miluju.
A onda poljubac.
I opet pogled.
Ruke spojene.
Oči spojene.
Ljubav.

Baš sve - tu - u maloj tihoj ulici - koja se spušta od Ruzveltove.

Prolazeći pored njih htedoh nešto kažem, ali prodjoh samo - sa osmehom na licu.

Hvala im!


.

Zaljubi se princ u cicu

Uz odobrenje FWG
- preuzeh priču i malo je doterah -
- u suštini ima početak i kraj - medjustanje ko šiša -

Tog jutra, ništa nije nagoveštavalo da će se od tada sve preokrenuti i naglavačke okrenuti.

Izašao sam iz svog dvorca i odlučio da malo prošetam svojim vrtom. Bilo je lepo - ali dosadno.
Stvoritelj mi je sve vreme mahao i pokazivao lepotu ovoga sveta, ali ja sam samo nehajno i tupo prolazio pored njegovih remek dela.
Da li sam ga tada naljutio ili možda svojim delom do tada, uglavnom - odlučio je da me baš poremeti.

Hodao sam, ali niočemu nisam razmišljao.
Gledao, a ništa nisam video. Disao, ali džaba.

"Šta da radim po ovako lepom danu", razmišljao sam.
Baš sam se osećao kao onaj Veliki Kalif.
Princ sam i to je to - mislim to je dovoljno.
Stigoh do jezera i počeh da se divim, ali onda shvatih da u vodi vidim sebe.

"Dosadno mi je da sam toliko lep", procedih kroz zube. Nije da sam samo lep, već sve naj naj naj na ovom svetu, a kako tako perfektna osoba da nadje svoju lepšu (Lepšu?) polovinu.

Ni sam ne znam zašto sam (Ja) uopšte pogledao u taj šljunkoviti put, ali ugledah jedan bljesak. Privuče mi pogled. Ali više nije bio vidljiv, te nastavih korak.

Ali Avaj.

"...Tad moja vila preda me granu, lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu, k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu, al' težoj rani nastade brid:
Šta ću od milja, od muke ljute..."

Uvek je bila tu. Gledao sam je ali nikad je nisam video.
I sada ko u naletu ludila baš je morala da me opčini.
Nije fer. Stvarno nije fer. Ta mala seljančica.
Tako divlja a tako nežna. Znala me je.
Stalno me je gledala, tim svojim krupnim očima.

I tada me prošlost prenu, ja srce stisnu i nastavih.

Uvek sam vodio računa da je ne dodirnem, uvek sam krajičkom oka pratio gde će se naći.
Onim - perifernim vidom.
Ali nikad - stvarno nikad - nisam pogledao u nju, samo sam možda glednuo, onako spontano.

Taj bljesak, nije bio slučajan.
"To je bila šala na moj račun", pomislih.
Zato brzo izvadih slanik iz desnog džepa i posolih celu stvar - da šala ne bude neslana.

Ali Avaj - to ne beše šala već stvarnost koja se predavala u svoj svojoj mističnosti i slatkastoj igri perli.

Zar meni jednom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?

Od tog časa me više nije ništa zanimalo, samo njen pogled i miris.
Dani su prolazili i ja sam znao da će otići, da se ova igra mora okončati.
Moj mesec u škorpiji mi je jasno na to ukazivao.
Zato sam želeo da svaki čas budem sa njom.
Pristala je - ali samo na njen znan način.
Sve - samo bez dodira, jer njen dodir bi za mene značio - kraj.
Kraj jednog kraljevstva - kraj jedne slike.

Mora da je postojao način da se slika produži,
ali taj produžetak bi bio veštačka stvar - a to nismo hteli - ni ona ni ja.

Jednog dana, moja ruža mala - više nije bila tu.


.

Imam san!

Odricanje
Mera
Motiv
Vremenom se vraćamo
Odlaskom i daljinom se ceni
Koreni i korovi
Plastenici
Hibridi i pesticidi
Plodna zemlja i jalovo seme
P(l)aćenik
Ljubim te u reči
Konci i lanci




.

Čarlston

Bilo je žena.
Voleo sam neke.

Prijatelj mi je rekao:
- Tvoja spoljašnost - ne odgovara tvojoj duši.

Otac je bio ćutljiv.
Jednom je rekao:
- U našoj porodici vlada demokratija - i nastavio je da pegla.

Tražio sam, ponekad - osobine koje spajaju one koje sam voleo.
1. Imale su lagodno detinjstvo.
2. Išle su na balet.
3. Učile su jezike.
4. Putovale su.
5. Bile su princeze.
6. Očevi su im bili gazde u kući.
7. Iza sebe su imale nesrećnu ljubav.
8. Nisu skoro (ili uopšte) imale seksualni odnos.
9. Druženje, a onda seksualno zlostavljanje (mene).
10. Emotivno blokirane.
10+. Bile su čudne veštice.
10++. Pričali smo.
10+++. Svaki naš tren se pamti.
10 ---. x
10 --. xx
10 -. xxx

Davao sam im celog sebe.

Ako sam ih zanemarivao - dolazile su na poziv.
Ako sam ih voleo - ostavljale su me - surovo.

Svima je bilo stalo - kako sam.

Jednom mi se javio belosvitac i rekao mi:
- Doći će prava - jer je čekaš.

Video sam je u snovima.

Sada je tu!


.

Niko miran, niko spokojan - Niko srećan niko zadovoljan

Šetam.
Tišina je.
Mirno je. Sve je tako mirno.
U hladu visokih čempresa leže ljudi.
U humkama - pod pločama.
Lepo je šetati grobljima.
Tada shvatiš šta je život.
Na kraju ostane slika, ime,
datum kada si rodjen,
datum kada si ponovo rodjen i
jedna crta u kojoj je ceo tvoj život.



Crte života.
Crtice života.
Samo jedna jedina crta.
Zagledam crte.
Neke se poklapaju.
Neke spajaju vekove.
Linije koje kriju sebe.
Lepo je kada na kraju imaš nekog
da ti upiše crtu i dok se neko o njoj
brine - tvoja crta i dalje postoji.
Živiš - dok živiš u nečijim mislima.



Živiš da bi te se sećali.
Tako jedino ostaviš svoj trag.
Mogu te se sećati milioni.
Može te se sećati samo jedno biće.
Ali kada prodju godine i vekovi,
sećaće se samo tvojih dela i reči.
Slika će nestati.
Ime neće biti bitno.
Datumi će biti suvišni.
Priča mora ići s kolena na koleno.
Na kolenima se priča - priča.
Bez novog života i nema novog života i nema života.

Nisu bitni ni sloboda, ni autorite, ni razmaženost, ni ideali, ni mašta, ni opsesija, ni porivi.
Nije bitno ko lovi, ko kuva, ko želi, ko može, ko leti, ko traži, ko drami.

Samo bez života - na crtu.
Samo bez života - sa crtom.
Samo bez života - pod crtom.

Samo život - i na kraju crta.


I kao što moj čukundeda reče:
- Sačuvaj me Bože, ženskoga šera.


.

Momak za sve Golden Griderke

Jedrilica je letelica bez motora.

Jedrilica je vrlo elegantna letelica kojom možete raditi svakakva “čuda” po zraku. Ona ima trup, rep i velika krila (od 15 metara na više!), ima instrumente (visinomer, brzinomer, variometar, kompas…), ima palicu (“joystick”) pomoću koje upravljate jedrilicom, ima radio za vezu sa kontrolom leta i još dosta stvari kao i avion.

Samo nema motor.

Za avion (sportskog tipa) "vežu" jedrilicu užetom i onda skupa polete. On je vuče do visine od obično 400 ili 500 metara i kada se visina postigne jedrilica se otkači.

Taj šlep traje otprilike 5 minuta, i tada, kada se otkači, počinje pravi, slobodni let jedrilice.

* * *

Zombirani individualisti, napucani informacijama i svim što nikog nije briga ili samo zombirani individualisti.

Svi sa tudjim iskustvima i životom koji žive na TV ili netu.

Porodica - embrion energije, gde je sad.

Brak - suvišan.

Deca - smetnja.

Strašno - nešto lepo.

Plutam na koloseku ništavila i čekam da me voz svetlosti pregazi.

Čekam ga ali on mora doći, mora.

Raspored - poremećen, sve pomereno.

Vrednost - postoji ali samo u stripu.

Budi stripski junak.

Spoji se mozgom ali fleširaj me punoćom svog osmeha. Poželi sada želju i pomisli na mene ponovo. Držim te još uvek. Nisi više jedrilica sada si avion, sada leti sama. Ali se seti da se napuniš s vremena na vreme energijom. Smanji ponekad visinu, nemoj baš blizu sunca jer uvek neki vosak postoji.

Nemoj se sećati kako si poletela - leti samo.

I nemoj opet tražiti isto.

Glumi da letiš - glumi da znaš šta hoćeš.

Nikome neću reći da samo znaš šta nećeš.

Crpiš mi energiju i ja ti je nesebično dajem.

Dajem je skroz i uzimam skroz.

Protok je dobar, čistimo se oboje.

Nemoj da blokiraš protok, nemoj.

Jedna reč i sve pada.

Jedan pogled i sve se briše.

Sumnja ne postoji, ne sme da je ima, molim te.

Sumnjaju slabi - mi smo jaki, zar ne FWG?

.

Astralna Demistifikacija - Kada Mlatnu Shvatiš

(Fiki - hvala i opet za fotku)

Drage moje i moji - samo danas u vašem malom gradu!

Jedinstvena prilika da probudite Uspavano Jezero!

Samo smo ga zbog vas doneli - iz davno zaboravljenih ledenih bespuća!
Ne propustite da vidite spektakl koji će vas ostaviti bez daha!
Za samo jedan groš - doživite spektakl o kome samo proroci slute!
Samo danas!

Plakat je bio rukom crtan. Na požutelom papiru od duvanskog dima, videli su se tragovi čestih putovanja. Led i plamen koji se lome pod okriljem moćnih planina - delovali su još realnije u dodiru sa mesečinom koja je obasjavala - Kraljicu spektakla.

Dok sam blesavo stajao i upijao svaki detalj - Kraljica Zilda me je gledala pravo, plavo i ledeno.

Velike bele, pufnaste pahulje su se lagano topile na mom nosiću, dok sam i dalje blesavo očekivao da jednostavno oživi i izadje sa plakata.
- Ovo, moram videti! Moram videti Zildu! - promrmljah kao u bunilu, dok su se stari i mladi tiskali oko plakata.
Žamor me trgnu i ja pojurih niz ulicu, toliko srećan da sam leteo.
Ne, ne kao da sam leteo - već kao da sam lebdeo u zraku.

To, veče sam želeo samo jedno, dok mi je samo glava virila ispod debelog jorgana, a pogled stajao ukopan na belom zidu. Želeo sam, tako silno sam želeo, da vreme proleti. Želeo sam sutra, sada.
I kao što biva - zaspah.

Jutro dočekah - skokom i jurnjavom da kupim što bolje mesto. I uspeh!
Ovo je bio moj dan! Šepurio sam se i moj je bio ceo svet!
Kraljica Zilda će mi biti - toliko blizu! Ona će me videti!
Pomisliće sigurno - kako je sladak ovaj mali, a ja ću joj tajno namignuti - i poludećemo potpuno zajedno.
Ne, ne. Kupiću buket i posle spektakla ću dati napojnicu gorili na vratima - i ući ću u njene odaje - i tada će se desiti sve - onako filmski.
Tako mi prodje dan.

Gužva na ulazu je bila ogromna. Ogromna u odnosu i na šatru koja je mogla da prekrije celo jedno brdo, a kamoli neko tamo jezero.
Bio sam na metar od pozornice - i smirivao se u sebi odbrojavajuci sekunde do početka.

- Molim vas za potpunu tišinu! - začu se glas na razglasu - ženski glas. Znao sam da je to njen glas. Znao sam!
Okrenuh se da ljutito bacim pogled. Uzalud - tišina je već počela.

Svetla zgasnuše.
Mrak nasta.
I odjednom se pojavi svetlost - i to kakva svetlost.

Polarna svetlost je sijala sve jače sa svakim metrom otkrivanja Uspavanog Jezera.
Na kraju cela šatra posta obasjana zvezdama i bojama o kojima ni pesnici ne mogu da nadju pravu reč.

Zgranut prizorom - razrogračih i usta i oči.

Tada se ona pojavi - lepšu je ovaj ne vide vid.
U beličastoj paučinastoj odori - pojavi se nad Jezerom.
Pogledom ga upi celo.

Onda samo nestade i za tren se pojavi na samoj obali.
Stajala je mirno na samoj obali - kao da je bila spremna da svaki čas uzleti.
Tako mirno i uzvišeno.

Jezero je primeti.
Onda se Kraljica Zilda okrenu i ode.
Nije je bilo.

Odjednom se pojavi na sasvim drugom kraju i mirno, opet stajaše.
Jezero je primeti, opet.
Opet nestade.

Tajac je bio leden.
Jezero je mirno ležalo - zakovano ledom.
Neznano kako stvori se na samo središtu Jezera.

To zbuni Jezero i ledeni vetar zaleluja njenu zlatnu kosu.
Kao da je taj tren i čekala - ničice pade na ledeno Jezero.
Grudima, rukama, nogama, kosom - celim telom i dahom oseti Uspavano Jezero.
I Jezero joj opet podiže kosu.

Tada kleknu i poče da ga miluje. Pogled joj je bio tako milostiv.
Zagledana u ledene dubine svakim dodirom vetar se sve više kovitlao oko nje - ne dodirujući je.
Najednom se začu zvuk lomljave - i Uspavano Jezero poče da se lomi - sve više i više.
Ona se nije pomerala.

Celo Jezero posta preplavljeno santama leda.

I tada ona skoči i poče tako bezdušno i ludački da skače od sante do sante.
Jezero zaplaka - i ja pokrih oči.
Jecaj slomi zvezde i svetlost nestade. Smak sveta nasta i strašni sud.
Krv preplavi Jezero.

Ona stajaše na sred pozornice - pobedonosno.
Publika se ne pomeri.

Tada skočih i zaurlah:
- Zašto?!! ZAŠTO SI GA BUDILA!!! ZAŠTO!!!
Pogledala me je tako milo i umiljatim mi glasom reče:
- Zato, mailša - jer mi se hoće.


.

Ne Znaboravljam - samo je pitanje da li ću Oprostiti

Drugi su mogli - Ja sam kopirao
jer nisam umeo bolje

Fotografija preuzeta (Hvala Fiki)

Jovan Dučić
Blago cara radovana - O Ljubavi (glava 1):

"Ljubavnici su najveći utopisti, a ljubav je najveća utopija.
U ljubavi se oseća više nego što treba, pati više nego što se misli, sanja više nego što se živi, i kaže i ono u šta ni sami ne verujemo.
U ljubavi nema ničeg razumnog.

Ljubav je jedno duševno stanje bez ravnoteže i bez razabiranja. Zato su antički Grci smatrali ljubav bolešću, a zaljubljene bolesnicima. Ni zakletva zaljubljenih nije za njih imala sudsku vrednost.
„Dobro pazi, sine moj, da nikad svoj razum ne žrtvuješ za ljubav jedne žene," kaže Kreont u „Antigoni".
A Plutarh, govoreći o Antoniju i Kleopatri, pet vekova posle takvog Sofoklovog pesimizma, kaže o ljubavi: „Duša zaljubljenog čoveka živi u tuđem telu".

Dugo se verovalo da ljubav pomućuje zdrav razum, i podiže egoizam do slepila.

O ljubavi se ne može ni govoriti pametan, jer ljubav nije stvar pameti nego osećanja; a zato što je ljubav istinska samo kad je slepa, ona ne podleže nikakvim merama razuma.
Žena se zato može samo voleti ili ne voleti, ali se ne daje razumeti; najbolji dokaz, što se najmanje poznaju dvoje koji se najvećma vole.
Mi zapravo počinjemo ne razumevati ženu tek otkad počnemo da je volimo.

Naročiti razlog što se o ljubavi ne može pravilno misliti, to je što se o njoj odveć razmišlja. Preterano razmišljanje o nečem skrene misao na bespuće, naročito u stvarima osećanja. U ljubavi se naročito ispituje svaka pojedinost, svaki pokret, svaka reč, pogled, aluzija.

Zaljubljen čovek je mistik koji živi od priviđenja, koji veruje u čudesa, koji ne veruje niono što je očevidno, koji se bori s fantomima, koji izmisli najveći deo svojih sreća i nesreća, i, najzad, koji izgradi planove bez srazmera i bez logike, sasvim protivno svemu kako bi radio da nije zaljubljen.
A koliko zaljubljeni žive u opsesijama i u poluludilu, vidi se tek kad se takvi zaljubljenici najzad ohlade, i otrezne, i povrate sebi.

Zaljubljeni se danas očajno vole, kao što sutra mogu da se očajno omrznu; a oni se omrznu bez stvarnog povoda, kao što su se zavoleli bez stvarnog razloga.
U ljubavi čovek traži sudbinu u gatkama, hrabri se rečima, ne veruje svojim očima ni ušima.

Žena je stvar spola i srca, a ne osvedočenja i filozofije. Ako od nje napravite predmet misli, onda je ona izgubljena za vaša osećanja. Često i sve ideje koje imamo o nekoj ženi, dolaze samo od dobrog ili lošeg iskustva sa nekom sasvim drugom i drukčijom ženom.

Najgore govore o ženi oni koji su bili najsrećniji u ljubavima; nesrećnici su uvek kratki u svojim refleksijama o ženi.
Pisci i nepisci, ljudi dubokoumni i ljudi maloumni, sve govore o ženama sa uopštavanjem; ali ženu najvećma napadaju baš ljudi koji su najmuževniji i fizički najstrasniji.

O ženi govore lepo i pristojno samo ljudi po krvi hladni i za ženu ravnodušni.

Jedino onaj pisac koji ženu ne bi napao u šumi, neće je napasti ni u knjizi.
Srećom što i žena voli samo napadača, koji hoće da napadne kako bi je oteo, i da je otme kako bi je zaposeo.

- Izvesno, jedno o ženi misli mladi, a drugo stari; i jedno bogati, a drugo ubogi; i jedno lepi a drugo ružni; i, najzad, jedno zdravi, a drugo bolesni.

U ljubavi, kao i u religiji, sve počiva na osećanju i na verovanju u neverovatno. Zaljubljen čovek misli da uvek voli prvi put, iako je pre toga sto puta voleo; a događa se čak da veruje kako je odista samo ovaj put istinski voleo.

- Zbog ovog nelogičnog i nerazumnog, ima u ljubavi toliko nesrećnika."

* * *

Bljutava Daisy me je naterala da bacim peglu.
Šarlantan Tom Buchanan je svoj vrhunac doživeo sa Myrtle Wilson.
Carraway je nemo posmatrao pomamu na istočnoj obali.
Jordan Baker je žena koju niko neće poželeti da usreći, a samo ona jauče koliko joj nežnosti treba.

Nije više bitno da li je crnac, belac ili žutać - važno je da je odlučio!

I uspeo je Veliki!


.

Vojvode me prate - Sećanja 5

Na slici: Vojvoda Micko sa svojim četnicima.

U poznim godinama živeo je u Kragujevcu, gde se oko njega stvorio najjači četnički centar.
Mali Vojin zvani Ture, upijao je njegove priče.
Voja Ture, ući će u istoriju četništva kao Vojvoda Vuk.

Bilo je i Brane, Bogdana i Savatija - sve junaci.

Kao i svake godine u ovo doba nisam sasvim svoj.
Zapravo, osim klimatske promene potpuno me poremiti i časovna promena. Ranije to nisam shvatao, ali nedostatak Sunca - koje nam život daje, osećam celim bićem.
Pomislim, tada - da negde u meni mora da postoji skrivena - ogromna količina hlorofila.
Počinjem više da spavam - mada sam konstantno pospan.
Nigde mi se ne izlazi - i hvata me sindrom "kućne buve".

Najveća akcija mi je da se uvalim u fotelju i odgledam neki film uz koji ću se vrlo lako prebaciti u krevet - navući ćebe preko glave i lagano uživati u toploti, dok kroz prozore slušam huk košave a u nozdrvama osećam miris lagano nadolazeće snežne kraljice.

Od pre par godina izgubio sam zvuk vetra, a za sve je kriva PVC stolarija - samim tim je nestao i miris. Pih, ta plastika. Sada je nemo i toliko toplo da više ni sam ne znam šta ću od toliko suvog vazduha.

Danas sam uzeo merdevine da bih pomerio timer na svetiljkama oko kuće, jer se pale kada je već mrkli mrak. Pošto je timer postavljen pod samom strehom morao sam da se popnem uz one koje su u obliku slova L ali ćiriličnog.
Uvek je to radio domar, ali se razboleo i već nedelju dana nije ustajao iz kreveta. Da ga ne bih čekao - odlučio sam da sam obavim ovaj lagan zadatak.
Korak po korak i shvatih da sam sve višlje i višlje i da ću morati da nogom predjem na drugu stranu a oslonac mi je bio zid i timer koji je visio okačen isuviše labavo.
Rad pod ovakvim uslovima mi se učini pomalo riskantnim - a pošto je svaki čovek sklon padu - ipak odlučih da domar prezdravi.

Hrabro silazeći - osetih sreću i setih se trešnje.

Srećan kao dete na trešnji!

Svako dete je imalo svoju trešnju - ako baš ne svoju - onda je imalo sigurno svoju granu na nekoj zajedničkoj trešnji.
Uvaljen kao u neku fotelju mogao sam do mile volje da uživam u svetu.
Sve sam video a mene niko nije.

A tek kada rode trešnje - a granu samo povučeš i na miru ih brstiš.
To je bila uživanjcija - a tek pljuckanje koščica. Još kada je meta neki buzdovan - još lepše. Može da se dere i galami - samo da ne potegne kamen. Onda sledi skok i tabanje.
Kada nema trešanja - smarale su me neke biljne vaši - ali i na njih se dete navikne.
Neki su voleli šljivcige - ja i ne - osim da ih koristim umesto pasulja. Tada su pasuljare postajale - šljivcugare.
Danas pogledah i nigde ne vidoh nijednu glavicu da se promalja iz već ožutelih i ogolelih krošnji drveća.

E, moji hajduci.
E, moje vojvode.
Srećan vam Mitrovdan!


.

Vojvode me prate - Sećanja 4

Na slici: Vojvoda Micko sa svojim četnicima.

U poznim godinama živeo je u Kragujevcu, gde se oko njega stvorio najjači četnički centar.
Mali Vojin zvani Ture, upijao je njegove priče.
Voja Ture, ući će u istoriju četništva kao Vojvoda Vuk.

Bilo je i Brane, Bogdana i Savatija - sve junaci.

Da li ste osetili sramotu u sebi?
Da li vas je bilo sramota?
Kada ste je prvi put osetili?

Opasnica je ta - Sramota.

Razlikuje se od straha - samo po tome što naizgled nema drastičnu završnicu.
A mnogo je opasnija od straha, jer potpuno naivno udara na gordost i sujetu.
Strah prevazidjete i zadovoljni ste.
Kada krenete u borbu, sa njom, uvek ćete osećati poraz.
Podjednako je opasna i za iskompleksirane kao i za časne i poštene.
Stoji maskirana sa skromnošću i nevinošću, dok tremu manipuliše.
Potpuno detinjasto se prikazuje pred svima.

Živi kroz razmaženost.
Živi u vama zarad drugih.
Živi u seljačkoj solidarnosti.
Živi da bi se pokazala drugima svoja nadmoć.
Živi u prošlosti - bez izgleda za budućnost.

A radja se kada prvi put čujete - Sram te bilo, to nije lepo!

Radja se zbog lepog i dobrog - ali kroz grdnju.
Objašnjava sve a ne otkriva ništa.
Zamagljena u svojoj osnovi nastavlja da nas prati do kraja.

Zbog nje - toliko puta - nismo nekog: pozvali, pozdravili, zahvalili, pitali ili se javno pojavili.
Zbog nje - se čovek ubije.
Zbog nje - nestaneš.
Zbog nje - odustaneš.
Zbog nje - poludiš.

Raduje se: gubitku moći, razočarenju, patnji, nervozi, depresiji i svim vidovima duševne labilnosti.

Utopljenik se zbog nje davi.
Sramota ga je od veličine mora.
Izgubljenik u šumi, pustinji i bilo kom bespuću - odustaje i okončava.
Sramota ga je što se izgubio.

Kada se nadješ na dnu - biće ti najbolji drug.
Kada izgubiš sve - biće ti sve.
Pa šta ako si se izgubio u životu - kreni dalje ili baš tu izgradi svoj najlepši dom iz snova.
Samo nikada nemoj da joj dozvoliš - da te zagrli i da te teši.
Nemoj joj se predati.
Nemaš snage. Svega ti je dosta. Kasno je da krećem iz početka.
Gluposti - koje ona podgreva.

I kao svaku opsenu - pobedićemo je kada na nju zaboravimo.
Kada je ne vidimo i ne čujemo - ona je bespomoćna i tada nestaje zamućenje.
I kada zakoračiš - shvatićeš da si toliko jak da možeš da postigneš sve što poželiš.
Samo želi i samo radi.

Uz planiranje, rad i veliku trojku (ljubav, veru i nadu) - marširaj ponosno.
Marširaj!

Možda sam bio bezobrazan, možda sam bio bahat, možda sam bio i nevaspitan - ali nikada se to nije nazvalo njenim imenom - već mi je objašnjeno gde grešim i kako je uputno vladati se.

Ako je za vas kasno - za mladost još uvek nije.
Za mladost u vama i oko vas.

.

Vojvode me prate - Sećanja 3

Na slici: Vojvoda Micko sa svojim četnicima.

U poznim godinama živeo je u Kragujevcu, gde se oko njega stvorio najjači četnički centar.
Mali Vojin zvani Ture, upijao je njegove priče.
Voja Ture, ući će u istoriju četništva kao Vojvoda Vuk.

Bilo je i Brane, Bogdana i Savatija - sve junaci.

Faulkner o jugu, Joyce o Dablinu ili Толстой o ženama - uglavnom svako je tražio sebe u svojim korenima.
Iskrena snaga se crpela u detinjastim porivima svoje pretrapane duše.

Mada znam da je nezahvalno pritiskati teret sopstvenih poriva - poželeo sam da u potpunoj smirenosti ličnih iluzija pronadjem davno zatvorene prolaze.

Čemu sam težio?
Čemu se nadao?
Šta je duši počelo da guši let?
Moje snove sam zaboravio.
Zaboravio sam odakle da crpim snagu.
Tražio sam uzroke i sve vreme nailazio na sopstvene posledice.

Zaboravio sam da sebe nadjem u sebi.
Zaboravio sam da sebe crpim iz sebe.

Mozak se ulenjio.
Srce se ponekad trzalo.
Oči su me varale.
Sve je oko mene postalo - već dato - a nije bilo tako.

Vraćajući se pisanju - vratio sam se nekim tamnim i zakrčenim hodnicima davno zaboravljenih vremena. Davno zaboravljenih mirisa. Davno zaboravljenih sopstvenih planova.
Oduševljenje koje se meri - kao dete kada pronadje negde tajno zaguranu igračku.

Kao dete sam sanjao.
Kao dete sam sanjao da otkrijem sijalicu koju kada upališ nastane mrak.
Kao dete sam sanjao da napravim pištolj koji će pucati na stisak ruke.
Kao dete sam sanjao.

Kao dete - nisam trebao novac da bih sebe zadovoljio.
Kao dete - nisam morao da kalkulišem.
Kao dete - sve sam mogao.
Ako nisam mogao da napravim - onda sam mogao beskonačno da sanjarim.

Nekada sam toliko sanjario da sam sebe plašio.

To se dešavalo kada bih posle celodnevnog jurcanja i igre - pred spavanje počinjao da sanjarim.

Tada mi je dolazilo uvek jedan isti osećaj - jedno uvek isto mučenje - od koga me je glava toliko bolela da sam mislio da će se raspući. Jedna velika bol izmešana sa dva pitanja.

Tada nisam znao to da objasnim, a opet sam znao da ću to umeti kada još malo odrastem i kada budem možda nešto više znao o svemu i sebi.
Zato sam rekao sebi - da moram - bez obzira koliko me to bolelo - da zapamtim taj osećaj.
Plač i zapomaganje je bilo uzaludno. Samo je moja smirenost mogla da me spasi.
Moji mi nisu mogli pomoći - jedini način je bio da jako stisnem oči i rukama prekrijem uši.

Tada bih video sebe negde dole, kako ležim i grčevito stiskam oči i pritiskam uši.
Napuštajući svoje telo, lagano bih se kretao po celoj prostoriji.
Naučio sam da u tim trenucima moram da - lagano dišem i u sebi govorim - mmmmmm.
Moje vidjenje sebe bi slabilo i ja bih se spuštao u sebe.
Kada ovo ne bih uradio - znao sam da bi moja duša otišla negde daleko i nikada ne bih uspeo da je vratim.
Zapravo plašio sam se odlaska u neke druge sfere.
Kada bih ušao u sebe - sačekao bih još malo - i onda bih otvarao oči.

Sada znam da sam levitirao.
Tada sam a i sada znam da su - pitanja bila jednostavna, ali ja nisam i nikada neću znati odgovor.

Pitanje je bilo - Da li je ovaj život samo san?
I još jedno - Ko Me Sanja?


.

Vojvode me prate - Sećanja 2

Na slici: Vojvoda Micko sa svojim četnicima.

U poznim godinama živeo je u Kragujevcu, gde se oko njega stvorio najjači četnički centar.
Mali Vojin zvani Ture, upijao je njegove priče.
Voja Ture, ući će u istoriju četništva kao Vojvoda Vuk.

Bilo je i Brane, Bogdana i Savatija - sve junaci.

Već je oktobar a ja odavno imam isplanirano narednih šest meseci. Naredna dva meseca sam po Srbiji radi treninga i obnavljanja kontakata. Prelazak u 2008. godinu provešću u Švedskoj, a pošto budem završio planirani posao u Švajcarskoj otići ću u Francusku. Nedelju dana na 3300 metara a onda još nedelju dana na glečerima. Nakon skijanja sledi ponovni povratak i obilazak i sinhronizacija poslova vezanih za berzanske aktivnosti. Sve će biti gotovo do početka maja kada je planirano ponovno okupljanje družine.

Meseci nestaju. Meseci nemaju smisla.
Ljudi prolaze. Mirisi su mi postali strani. Glava vidi samo brojke.
Oduševljenja su retka.

Danas dok kiša neumorno pada, stojim ispred prozora i shvatam da je oktobar.
Shvatam da je jesen.

Kapi udaraju o staklo i slivaju se i spajaju se i odlaze dalje.
Gubim fokus i pogled mi se muti.
Ostajem izgubljen u daljini.

Vid mi se vraća i shvatam da ležim u travi.
Tup bol u glavi.
Stavljam ruku na čelo i osećam da čvoruga počinje da raste.
Na sve strane lete kamenice.
Hvatam kamen i pogadjam jednog od blizanaca.
Pada. Počinje da plače. Njegov brat mi preti.
Naizgled obična dečija igra - prerasla je u surovu bitku.
Suparnička družina se dere i odlazi uz psovke.
Moji drugari se raduju i skaču. I sada ih tek zasipaju kišom kamenja.

Stojim zbunjen.
Sada tek provaljujem čudovište koje je sve vreme promatralo ovaj okršaj.
Spodoba nižeg rasta, ogrnuta granjem i lišćem na glavi je imala neke lijane koje su podsećale na alge, stajala je oslonjena na dugačak izrezbaren štap. Pored je sedeo vučjak, potpuno crn.
Samo dva crna oka su me netremice gledala.
Pogledi su nam se spojili. Osećao sam kako diše.
Spodoba se najednom okrenu i pas lagano podje za njom.

- Šta je ono? - upitah ne odvajući pogleda sa nje.
- Šta?
Pokazah rukom u pravcu pokretnog žbuna, misleći da mi se sve prividja.
- A, to. To je luda Marija. Živi u kući pozadi i ima dosta stariju braću. Ja mislim da ona jede neke bube. Jednom sam je video kako oko ponoći trči sa vučjakom po ulici. Ma, pusti je - hajde da ih sada dokrajčimo kada beže.
- Vi idite. Dosta je bilo.
- Pih al si neki. Ajmo jurišššššššš!!!

Ponovo sam je video kada smo krenuli u prvi razred.
Prvi dan se ljubila sa malim Dejanom.

Dejan je inače bio najmanji od svih nas ali sa neverovatno jako izraženim seksualnim porivima koliko je mogao da ima jedan šesto-sedmogodišnjak.
Uvek nasmejan i spreman da pomogne. Niko nije smeo da ga zadirkuje za rast jer je bio karatista. Tu su bili Dušan, Zoki, Peca, Biljana i mnogi još.
Dušan - koji se od prvog trenutka deklarisao kao vreća za udaranje i ismevanje. Ali i kao neopevana drukara i slinavac. Inače opasan basketaš i crtač.
Zoki - vreća sala kao i cela njegova porodica, osim njegovog oca koji je bio neverovatno mršav. Kuća im je smrdela na mast i loj - ili su to oni smrdeli nikada nisam shvatio.
Peca - prostodušna budaletina. Od prvog razreda smo se svake godine tukli da vidimo ko će biti najjači. Kada je u petom počeo da koristi pesnice, prepustio sam mu tron - mada sam mogao da ga izmlatim.
Biljana - najbolji djak i moj zaštitnik. Mogla je celo pile da pojede sama. Kupovao sam joj grickalice a ona me je branila, jer je u prvom razredu bila visine nekog sedmaka. U osmom smo je tek prerasli.

Marija je rodjena u Švedskoj, a majka joj je bila Madjarica.
Škorpija a podznak nepoznat - mada sam ubedjen da je dupla.
Retko je dovodila dečake u kuću - mada sam ja dolazio jer sam bio fin prema njenoj baki.
Do osmog razreda se poljubila sa celom školom. Pošto je bila nemirnog duha dosta brzo je menjala momke.
U drugom me je vodila u cirkus da mi pokaže svog ujaka - koji je bio da li krotitelj lavova ili akrobata nisam baš shvatio.
Na red kod Marije sam stigao tek u trećem razredu. Nisam se tako lako dao.
Te zime, pred raspust smo se poljubili a ja sam kroz tri dana otputovao na planinu.
Tog zimovanja sam pročitao Odiseja i toliko na kraju plakao da sam sam sebi bio smešan.
Prosto mi je bilo krivo što nema više strana.

Kada sam se vratio, Marija je već počela da praktikuje odlaske u bioskop.
U bioskopu je sa još jednom njenom starijom drugaricom uvek sedela u poslednjim redovima po ćoškovima - sa kojekakvim bilmezima.
Mi smo netremice pratili Brus Lee, Karate Kida, Ramba i Rocky - i svaki put po izlasku toliko besnili i skakali da mi je srce uvek tako jako udaralo od sreće kada bih došao kući, da sam morao da udaram glavom da bih se smirio.
Ona nikada nije znala ni jedan film mada je svakodnevno išla u bioskop.

U četvrtom je iz prazne sveske čitala domaći iz srpsko-hrvatskog.
Šatirala se u petom.
U šestom je počela da gura krpe umesto sisa.
Tada je već bila kraljica leksikona.
U sedmom sam sa njom i još jednom drugaricom prvi put sam otišao na zimovanje.
U osmom je uspela da udje kod Bajage kao novinar.

Sve vreme je imala vučjake i noću trenirala i trčala. Bila je najbrža na planeti i po krosevima.
Upisala je srednju veterinarsku. Jednom sam je sreo u autobusu u torbi je imala brdo porno časopisa.
Čuo sam da je otišla u London i da je pristupila Hare Krišni, tamo se i udala za nekog njihovog vodju.

Ni više ni sam ne znam da li mi je ona bila prva ljubav ili me je onaj kamen dobro pripalio.
Na kraju sam morao da prebijem oba blizanca, ali o tome u sledećem postu.


.

Vojvode me prate - Sećanja 1

Na slici: Vojvoda Micko sa svojim četnicima.

U poznim godinama živeo je u Kragujevcu, gde se oko njega stvorio najjači četnički centar.
Mali Vojin zvani Ture, upijao je njegove priče.
Voja Ture, ući će u istoriju četništva kao Vojvoda Vuk.

Beše nedelja kada stigoh kod roditelja na ručak. Vodio sam računa da ih udostojim vidjanja ako ne tokom nedelje onda barem na nedeljnom ručku.
Nikada nismo pridavali preterenog značaja formalnim okupljanjima, osim tokom verskih praznika, ali ja sam imao želju da nedelju podelim sa njima. Oduvek sam ovaj dan odvajao za sebe i svoje potrebe.

U mladosti sam se trudio da što manje budem u roditeljskom domu, ali kako je vreme prolazilo shvatao sam da je porodica jedina koja mi daje snagu i ljubav ne tražeći ništa zauzvrat.
Bez ikakvog merenja i zadrške moji su se predavali svojim potomcima, toliko puta na uštrb svojih prohteva i kaprica.

Nedeljni ručak je bio samo paravan za moju potrebu da se nakupim energijom iz embriona života. Uzimajući - i ja sam davao.

Dolazilo je vreme kada sam svoje vaspitanje morao da delim sa onima koji su me tome i naučili.
Koliko sam ja postajao zreliji, toliko su oni postajali detinjastiji.
Koliko sam ih smatrao uzorima, toliko su oni želeli uzor u potomcima.
Koliko sam čvrše stupao na scenu života, toliko su se oni tiho povlačili.

Ispružio sam se na ležaju koji je preživeo sve selidbe.
Isti onaj zeleni mebl. Ista ona zakrpa.
Naslonio sam glavu na drveni rukohvat, koji je isto bio presvučen istim meblom.
Noge su prelazile preko drugog kraj kreveta.
Pogled mi osta na plafonu.

Počelo je da mi se okreće u glavi.
Prvo polako a onda sve brže i brže.
Cela soba se okretala. Kao da sam upao u neki vir u neki kovitlac.

Opet se sve smirilo i ja sam i dalje ležao na istom krevetu.

Bio je topao letnji dan. Prozori su bili otvoreni a blagi vetrić je lagano lelujao beličaste zavese.
Pogledom sam pratio tri muve koje su pravile nekakve putanje oko kristalnog lustera koji ih nemo puštao da plešu oko njegovih ukrasa. Pokušavao sam da uhvatim njihov ritam letenja ali kada god sam mislio da njihov let ima smisla one su menjale pravac.
Pošto nisam više imao strpljenja da takvu njihovu igru - protegoh se.

I gle čuda - shvatih da ako se baš istegnem i prstima noge dodirujem jedan kraj kreveta mogu čak da dohvatim prstima ruke drugi kraj.
Teglio sam se sve više i više - ali to je bilo najviše.
Pomislih - koliko još vrema treba da prodje da bih mogao da pokrijem ceo krevet?

Ni ovo pitanje mi nije pružalo neki odgovor - koji bi me zadovoljio, zato ustadoh i krenuh u kuhinju - ali tada stadoh zatečen.

Do kraja osnovne škole imam još preko pet godina, posle toga četiri godine srednje i ko zna koliko na fakultetu.
Ova misao me je sledila.
Ko će to izdržati - pomislih.

Toliko duboko zamišljen ostadoh pune dve sekunde - obukoh majcu i istrčah u dvorište odakle je već odzvanjala graja mojih drugara.


.

Rajsko Osluškivanje Ptice Evine

- Ode da crkne - je lovački izraz kada promašiš lovinu.

Žene su Fabulozne.
Žene su Astralne.
Žene su Blažene.
Žene su Radosne.
Žene su Ingeniozne.
Žene su Krasne.
Žene su Ekstravagantne.

Žene su Ženstvene.
Žene su Inspiracija.
Žene su Vladarke.
Žene su Odgovorne.
Žene su Tvoriteljke.
Žene su Apsolutne.

Žene su Indirektno Ležerno Iskrene.

Žene su Plamene.
Žene su Maestralne.
Žene su Svetlost.
Žene su apstraktne.

Mnogi muškarci, ali ne oni pravi, se zato često ponašaju kao i lovci.
Ako.
Da li su naši preci, pravi lovci, pričali kao i ovi rekreativci?
Aha.

Ženo! Enigmo Lepršavosti Izaberi Me za Tango u Edenu!!!

.

Blog vs Blok

К. М. С.

Лупа проснулась. Город шумный
Гремит вдали и льет огни,
Здесь всё так тихо, там безумно,
Там всё звенит, - а мы одни...
Но если б пламень этой встречи
Был пламень вечный и святой,
Не так лились бы наши речи,
Не так звучал бы голос твой!.

Ужель живут еще страданья,
И счастье может унести?
В час равнодушного свиданья
Мы вспомним грустное прости... (1)

1) - стихи Полонского. (Прим. Блока.)

14 декабря 1898

* * *

Mali pas je jednog dana zalutao u veliku šumu.
Veliko drveće je tiho ljuljalo svoje grane.
Lišće je polako počelo da prekriva njegove tragove.

Noć je počela da pada a on je bio daleko od svojih.
Osećao je - da je svakim korakom sve dalje i dalje.

Mrak je pao - toliko crn da mali pas više nije smeo da napravi ni jedan korak.
Postao je polako gladan.

Odjednom ugleda dve velike žute tačke u daljini koje su mu se polako približavale.
Bio je to neko sličan njegovima - ali je izgledao mnogo divlje.
Mali pas mu potrča u susret.

- Zdravo. Izgubio sam se - reče mali pas - Ko si ti?
- Ja sam Vuk - reče vuk

Mali pas mu pridje i htede da ga onjuši od pozadi.
Vuk nije navikao na takva upoznavanja, koja su inače bila uobičajena u pasijem životu - te ga šapom udari i mali pas odlete pod žbun.

Mali pas se toliko tresao od straha da je ceo žbun igrao nad njim.
Vuk polako ode u noć.

Jedva je dočekao jutro.

Polako je počeo da upoznaje šumu - ali svaki put kada bi naišla neka zverka - mali pas bi prilazio da je omiriše i prolazi isto kao i sa vukom. Čak su ga i veverice mlatnule.

Bio je potpuno sam.

Stara lija ga je dugo pratila i gledala kako ga sve zverke mlate.
Bilo joj je žao malog psa.
Dok je mali pas mirno sedeo naslonjen na panj prišla mu je.
Mali pas ustade u nameri i nju da omiriše.

Ona ga zaustavi i reče mu
- Da li znaš zašto te svi tuku?
- Ne. Izgleda da sam ružan?! Ili možda smrdim?
- Ne. Nego mi u šumi ne volimo da se njuškamo.
- Šta da radim da me ne bi tukli?
- Ti si pas, mali psu, zar ne?
- Da.
- Onda sigurno znaš da laješ.
- Da, znam.
- Svaki put kada vidiš nekog - ti prvo laj.
- Tek tako?
- Da - reče lija i ode.

Uskoro se pojavi vuk koji je pravo išao ka malom psu.
Mali pas toliko snažno zalaja - da vuk stade.
- Mora da je pobesneo - pomisli vuk i okrenu se.
Tako je bilo i sa svim drugim životinjama.

Bio je i dalje sam - ali ga barem više niko nije maltretirao.
Koga god bi video - odmah bi zalajao.

Prolazi su dani - i mali pas je sebi napravio lepu jazbinu pored potoka.
Imao je svoje staze i naučio je i da lovi.

Jednog dana dok je šetao šumom pojavi se stara lija.
On silno zalaja.
Lija stade na trenutak - ali nastavi ka njemu.
Lajao je sve glasnije i jače.

Lija mu pridje i reče.
- Mali psu - to sam ja - Lija. Nemoj da laješ. Možeš slobodno da me omirišeš.

* * *

Ko si ima čavku - taj si vika iš!
(stara vranjanska poslovica)

p.s. - odoh da putujem malo


.

Šanž dimanž - Promenljiva nedelja

Na povratku sa zimovanja, svi smo sedeli na kraju autobusa - znate onaj fatalni poslednji red, koji se zauzima u trku, slično kao i u bioskopima.
Poslednji red je, sam po sebi, garantovao najbolje zezanje.

I kao prava banda maltretirali smo ceo autobus - smehom, pesmom i klinačkim doskočicama.
Sve to je bilo začinjeno i devojčicama - tako da su fore bile nekada na ivici dobrog ukusa.
Testosteroni i estrogeni su već pokazivali svoje pravo lice - a mi se još nismo, baš dobro snalazili u njihovom svetu.

Sve je upućivalo da će jedan način života - uskoro biti zamenjen nekim drugim - manje bezbrižnim i po neke pokvarenijim.

Svet koji će se deliti na one koji imaju ideju i na one koji su deo te ideje.
Na one koji će težiti znanju i one koji će težiti kombinacijama. Bilo je i onih koji su birali i sredinu - njima je bilo najteže - ali će vreme pozlatiti njihov trud.

Po izlasku iz autobusa - u rukama mi se našao podebeli novčanik.
Sve je krenulo kao šala - da bi se pokazalo - da je vremenom bilo nemoguće objasniti početne porive istog. Ostalo je samo kajanje. Krivica je bila pečat koji se nije mogao obrisati sa lica.

Shvatiš - da ti krivica ništa neće pomoći - i zato kreneš dalje, a preko lica staviš novo lice.

PGP RTS - jedno od omiljenijih mesta za vežbu. Od ploča se imalo sve.
Robne kuće su isto bile odlično opremljene. Duksevi, majce i kojekakva garderoba. Potrebna i nepotrebna.
Padalo se - otimalo se i bežalo.

Onda ti grad postane mali - i odeš na more i shvatiš da u šorcu i majci i nije baš teško da zapališ svinjski but. Svinjski but, koji ćeš baciti iza ćoška - ali praksa je bitna i ipak nije bitan talenat već stalna vežba.

Gledaš prodavca u oči - i uzimaš pred njim šta si naumio.
Vežbaš sa novinama.
Vežbaš sa jaknom - ili na rame.
A kada vreme dozvoli, radiš sa mantilom.
Šta sve može da stane pod mantil - čitave bunde nestaju - ali su klizave pa moraš sa njima vrlo oprezno.

Evo jedne male demonstacije.
Mantil kome je rasparan donji deo postave i deo kod rukava - prebaciš preko ramena. Ruku provučeš kroz rupu kod rukava i narolaš postavu. Dovoljno veliki prostor da nestanu čitavi rafovi. Najbolje je ići u paru sa devojkom koja ide sa strane gde je mantil.
Maske su već ušemljene i dobro uvežbane.

Onda proradi neki patriotizam - i kreneš preko.

Grčka! Ostrva! Pravi odmor za neke - a za neke i odmor i rad.
Pentraj se po olucima i uskači kroz prozore.
Češljaj brave i krckaj zujalice.
Dani prolaze a ti ne znaš - šta te čeka sutra.
Trošiš sumanuto i imaš sve što poželiš.

Želje postaju veće - i možeš ih ispuniti - ali ne u Grčkoj.

Zato hajdemo malo dalje - i odosmo u Švicu.
Toliko poštenog i naivnog sveta - čitava jedna kolonija naivaca - da su slikari, bilo bi im još bolje.
Samo što su im panduri prepredeni - zato je sledeće odredište BeNeLux.
E, to su bili dani!

Znao sam sve krovove Antwerpena.
Živiš u hotelima.
Voziš najbolja kola.
Jedeš po najekskluzivnijim restoranima.
Žene - se lepe kao taksene marke.
U raskoši i bahatom trošenju - imaš toliko prijatelja i svi te vole.
Baš te vole i poštuju - dok plaćaš.

Ako se navučeš na gudru - tada doživljavaš novo sagledavanje svega.
Tada možeš i ono što niko do tada nije ni pomislio.
Zabava je tada - zabava miliona.
Zakopasmo tako šaku dijamanata, smaragda i rubina - i čekasmo danima da nikne naše drvo.
Onda sve presečeš i povučeš se u prividnu ilegalu.
Obično si tada sam.
Sam - kao vuk samotnjak - ako hoćeš dalje.

Tada stupa na snagu znanje.
Radiš i učiš - a na gudru i ne pomišljaš.
Učiš o antikvitetima - učiš o lažnjacima - učiš istoriju umetnosti - učiš da se ponašaš - učiš da hodaš - učiš i gledaš - učiš o berzi - učiš o nekretninama - učiš da plasiraš svoj kapital.
Učiš ali sve vreme vežbaš - jer zglobovi moraju da su razgibani.
Kapital se uvećava i na dobro uvežban način - još bolje.
Sada su kiksevi - luksuz.
Nema rizika - sve mora da funkcioniše do poslednjeg detalja.

Znaš da nikada nećeš moći da izadješ.
Znaš da je ovaj krug - tvoja robija.
Znaš da možeš da izadješ - samo kako se izlazi iz Legije stranaca.
Možeš da odeš - samo ako sve ostaviš i sve zaboraviš - ni tada ti karta neće biti overena 100%.
Porodica je samo jedna - ako hoćeš drugu pravi je da niko ne zna.
Sistem isuviše dobro radi da bi ga sada ti menjao.

Ako nisi deo rešenja - onda si deo problema.
To je problem sa onima koji - žele da su uvek negde drugde.

Ja nemam više problem sa krivicom.
Našao sam sebe.

Svaki put kada kupim bananicu - uvek se slatko nasmejem.
Hteli su ime da joj menjaju - svašta!

.

Šanž dimanž - Promeni nedelju

Bila je to jedno divno zimovanje.
Potpuna idila za srednjoškolce.

Na Kopaonik smo krenuli drugar i ja.
Umesto da budemo smešteni u dvokrevetnu sobu - šibnuli su nas u apartman sa još četiri slična slučaja. Što je bilo krajnje predvidivo i pre polaska.

Na trenutak smo svi bili zbunjeni, jer smo se nadali da će ove godine biti drugačije - ali smo se u sledećem trenu skapirali i momentalno postali banda.
Banda sa svim svojim manama i smešnim stvarima. Banda - vez vodje.

Kao i svi krugovi i ovaj ima svojih podudarnosti.
Supermarket u turističkom naselju Sunčani vrhovi je bio više nego stvoren za ponovni susret sa pogodnostima koje pružaju Mont jakna i manjak kontrole zaposlenih.

Možda bi se sve završilo na blagom flertu sa slatkišima - da se moj drugar nije odvalio zbog ne uzvraćene ljubavi i tako lelujav nije poželeo da ode u diskoteku Gencijan.
Pred ulazak se dobro ispovraćao ležeći preko drvene konstrukcije koja je služila za vezivanje konja - a time pružio prolazećim engleskim turistima jedan divan foto serijal.
Pred sam ulazak je ugledao Bajagu i ekipu kako stižu u hotel.
Na pokušaje izliva emocija njegovog pijanog oduševljenja, Bajaga je samo prošao, dok ga je Žika upristojio udarcem kutijom gitare u bulju.
- Šta mu je? Pa vidjao sam ga na Dorćolu - komentar je bio krajnje logičan, ali ne i za Žiku.

Ulazak je bio krajnje znojav i nakon par padova uspeo je da sedne.
Osetio sam olakšanje, jer i ovako pijan je bio dosta prijateljski nastrojen. Sama činjenica da nije odreagovao na prethodni udarac još više me je uljuljkala, ali - moja nada je bila kratkog veka - jer zvono neće nikog da čeka.

Muzika je i dalje svirala - tada se odjednom napravi špalir - ja više ništa nisam čuo.
Na drugom kraju je stojala poveća ekipa momaka sa Palasa.

Inače moj drugar je momak sa velikim srcem i neverovatnim talentom da se zakači sa kojekakvim budalama.
Pesničenje mu nikad nije predstavljalo problem - zato sam uvek sa sobom nosio zdrastvenu knjižicu kada god smo izlazili zajedno - a izlazili smo.
Jurili su ga momci sa Taša, Voždovca, Šumica, Karaburme, braća Bambalići, Asterix, Sima sekira i naravno ovi sa Palasa.

Pogledao sam ga - bolje da nisam. Ležao je prosut po tabureu sa blagim osmehom na licu blentavo gledajući negde daleko. Sada je i muzika stala.

Rešenja su mi se motala po glavi ali ni jedna solucija nije bila na obostrano zadovoljstvo.
Razdaljina izmedju nas je bila sve manja a razmak u špaliru sve veći.
Umesto da potražim neki mogući predmet odbrane - pogled mi je stajao na njima.
Tada i nemajuću pojma zašto - krenuo sam ka njima.
Tada su oni stali.

Svetlo mi je čudno padalo - dovoljno da ih nekako drži u polu mraku.
Prilazeći u fokusu mi je bio jedan niži plavi, medju njima. Zapravo svi su stajali oko njega.
Udri vodju i kerići će da zapale - ili si ga najebo.
Njega nabodi.

Stao sam ispred njih.
Tišina je bila jebena - dok je strob šibao po nama.
Gledalaca koliko hoćeš - ishod predvidiv - kvota basnoslovna.
Ruke su mi bile hladne - u stomaku žuč.

Udri njega a onda ako stigneš još nekog - a onda ruke na glavu i čuvaj facu.
Ne smeš da padneš!

- KMS, gdle si bratrle - u daljini se čulo mrmljanje odvaljenog fajtera.

- KMS? - reče plavi.
- Da?! - i polako podigoh ruku da zaklonim strob.
- Max?
- Da, brate. Ja sam.

Situacija je postala još gora. Jebeni psihopata Max je sa njima - sada više nemam plan.
Odvaliće me. Djubre bije i ne pita. Bije i rukama i nogama.

- KMS, brate. Ko su ovi pederi? - pametnjaković je uspeo da sklopi jebenu rečenicu.

- Ti si sa njim?
- Da.
- Max, š'a koj kuac prićaš snjim - opa, ima pametnih i medju njima.

Gledali smo se direktno u oči.

- Ništa od svega - mirno je rekao, ne skidajući pogled sa mene.
Iskoračio je i zagrlili smo se.

Špalir nestade i mi se nadjosmo u masi. Muzika nastavi - u meni ponovo poče da teče krv.

Max i ja smo se upoznali prošle godine u istoj varijanti zimovanja - samo sam tada bio sam.
Još jedan krug.

- Gde si smešten?
- Ispade ista varijanta kao i prošle godine. Dobro si?
- Da.
- Dokle ostaješ?
- Tu sam još deset dana.
- Odoh po druga, dosta je popio. Vidimo se na stazi.
- Da, vidimo se. Skijajte opušteno. Tu je brat Max.

* * *

Max je pao sutradan. Panduri su ga pokupili zbog neke kradje žutog.
Slomili su pendrek po njemu.

Morali smo odmah da se organizujemo zbog već vidljive ferke.
Dok smo se mi okupljali, jedan od naših cimera - inače profi mačevalac - iz potpuno nepoznatih razloga je uleteo u fajt sa nekim likovima u diskoteci i poslao ih u hitnu.
Sutradan smo na stazi ekipu sa Palasa provalili po čalmama na glavi.

Primirje je sklopljeno - ali je izazov morao da postoji.

Izazov je glasio - ko mazne najveću stvar je pobednik.
Oni su pobedili.
Zapalili su gojzerice u sve kutiji - iz prodavnice tri sa tri, sa tri radnika.

* * *

Još uvek vam dugujem priču - kako sam se vratio starom zanatu.


.

Šanž dimanž - Promena nedeljom

Prvi put se desilo na volšeban način.
Sada je sve normalnije.
Jednostavno prestaneš da razmišljaš da li je sve ljudski korektno.

Tog leta u Splitu, sam tek stasao da sam zadjem u supermarket.
Ušao sam samo po toalet papir, pošto sam takodje stasao i za toalete za odrasle - koji nisu uvek bili u potpunosti opremljeni.
A na plaži je bilo dosta ljudi.

Imali su samo onaj u rolni koji je bio obmotan u neki papir, a krajevi ušuškani u rolnu.
Stao sam u red i lagano čekao kada ću što pre izleteti iz ove ogromne ali lepo rashladjene kutije.
Podižući se na prstiće da vidim kako sve napreduje ugledah - Nju.
Prebacih rolnu u levu ruku i dohvatih - čokoladnu bananicu (ne velikim slovima, jer joj je tada to bio samo nadimak).
I tako stojeći - i zanimajući se sa ova dva artikla - otkrih neverovatnu stvar - Da bananica potpuno pasuje u rolnu.

Mome čudjenju nije bilo kraja - kakvo otkriće. Vauuuu!!!!!

- Samo to?! - upita me prodavačica i prekinu me u daljem uzbudjenju.
Pogleda zbunjenog - nisam znao šta da kažem.

Tog letovanja sam se nakupovao toalet papira na komad u rolni da su moji postali blago zbunjeni mojom svakodnevnom opsesijom istim.

Te bananice su bile najsladje na svetu.
Ali celu krivicu snosi, moje sranje i ona glupava prodavačica - Samo to?!

Po povratku kući - evoluirao sam proces.
Pošto moji nisu hteli više da trpe moju zaludjenost toalet papirom, našao sam jednostavniji način - Da istu pojedeš u prodavnici.
Samo i tu je nastao problem - nisam uvek bio raspoložen da unutra jedem a i nije bilo neko okruženje.
Tako da sam jednom prilikom samo ušao i izšetao napolje.
I ništa!!!!

E, od tada sam se odvaljivao sa bananicama. Najveće zadovoljstvo mi je bilo da je skroz očistim od čokolade - ali to je zahtevalo poseban tretman i pažljiv pristup - a onda tako ushićen dokrajčivao krem.
Ko zna šta bi se desilo samnom - i u šta bi se pretvorio - da me moji nisu jednom posadili i blago zabrinuto upitali:
- Zašto jedeš toliko bananica?
Bio sam toliko zgranut i osramoćen da nisam znao šta da kažem.
- U prodavnici zapisuju sve te bananice i nama posle naplaćuju. Nije problem u novcu - nego u tvom zdravlju. Zašto samo bananice - ima i drugih slatkiša? Nemoj toliko da preteruješ sa slatkišima. Nećemo više plaćati - da li si shvatio!?!
Tada nisam bio siguran na koji deo moga zdravlja misle.

Tada tek shvatih koliko sam bio uočljiv i monoton. Bez kreativnosti - bez želje da napredujem.

Odlučio sam da se to više neće ponoviti - i svoje porive sam usmerio ka izučavanju madjionarskih trikova i posebnih metoda iluzije i hipnoze. Fizička kondicija i razgibanost svih delova tela je bila neophodna - naročito zglobova.

Nikada više nisam ni pomišljao da uzmem nešto što nije moje ili nešto što nisam kupio dok se u mojim rukama nije pojavio, takodje na volšeban način, jedan podebeli novčanik - ali ipak je to priča za sledeći post.


.

Kao besan pas - Orgazam Egocentrika

On pati kada ga devojka ostavi.
Njemu je krivo kada devojka ne doživi orgazam.
On bi mogao da joj skine zvezde s neba.
On ne može da shvati da je ona htela samo jedno veče.
Njemu je stalo šta će drugi reći.
On se neće sa drugima svadjati.
On će težiti da se svima dopadne.
On će biti u centru pažnje - i kada nema razloga za to.
On je spreman svima da pomogne.
On je pun saosećanja i razumevanja.

On je Egocentrik.

On je razmaženi psihopata.
Njemu je stalo da ona svrši da bi sebe dokazao.
Ona će se truditi da mu u tome i pomogne - ako je ista kao i on.
On će pomagati drugima da bi sebe uzdigao.
On će biti omiljen - da bi sebe zadovoljio.
Ona će biti ista takva.
Oni su dobar par.

* * *

Osnovana je Agencija za Proveru.
Svako može biti član i svako može koristiti usluge.
Zapravo to je jedna veoma razgranata mreža, čije usluge su dostupne samo onima koji su spremni da na poziv ustupe svoje vreme Agenciji.
Nikada nećete znati sa koje strane može da usledi provera.
Komšije, kolege, prijatelji, rodjaci, slučajni prolaznici, svi profili i zanimanja.
Jedna masovna paronoja će - zatvoriti krug nesigurnosti.

Snimljen je i prvi reklamni spot.

- Dragi, moram da ti obećam nešto - rekla mu je dok su tiho ležali zagrljeni.
- Reci, ljubavi.
- Pozvaću Agenciju, ali samo jednom u našem životu.
- Dobro, ljubavi. Neka njihov broj uvek bude na vidnom mestu.
Zagrlili su se još jače - kao da nisu smeli da puste jedno drugo.

* * *

I posmatrač bi(va) pos(mat)ran.


.

Globus - Prolaz u Fatherland

(Imejlu na ideji hvala - 239 m)

Imam jedno pitanje.
Nije od onih, kada mozak proključa i na kraju blokira.
Pitanje je krajnje jednostavno.

Kako nestaju gradovi i narodi?

Ogroman grad sa desetinama i stotinama hiljada stanovnika.
Ulice, trgovi, vodovodi, društveni život.
Sve zamre u trenutku.
Pesak i zemlja ga prekriju.
Biljke ga sakriju,
Svi, ostali ljudi zaborave na njega.

Onda prodju vekovi ili milenijumi - i odjednom ga neko otkrije.
A onda se pojave veze sa kojekakvim mitovima i narodnim predanjima.
Nadju se podaci u svetim knjigama i davno zaboravljenim zapisima.

I svi se sete!

Na tim lokalitetima se nalaze posude, nakit i razne svakodnevne potrebštine.
Kao da je neko nekada davno - jednostavno izbrisao ljudski rod odatle.
Bez krika.
Bez užasa.
Život je samo utihnuo.

Ovde me ne interesuju, poplave, požari i vulkanske erupcije.

Jednostavno sebi ne mogu da dokučim kako bi sada neko mogao da zaboravi na neku metropolu.
Da u trenutku svi nestanu i sve ostave.
I da nikom ne padne na pamet da ponovo ode tamo, makar samo i u lopovski pohod.

Bolest je možda rešenje.

Neka strašna stvar je odjednom izbrisala sve.
Neka pošast koja dodje, prodje i sve opustoši.
Bez traga da je bila - bez traga da će opet doći.
Bez razloga - bez odgovora.

Onda se setih Černobila.

To je nešto što dolazi kroz vazduh.
Kroz bljesak!

Tren i sve je gotovo.

Isto prodju i pravednici i grešnici.
Isto prodju depresivci i optimisti.
Isto prodju svi!

Samo sa jednom malom razlikom - jedni su se imali i zašto roditi!

* * *

Kada sam bio baš mali, stalno su na televiziji najavljivali svečana "otkrivanja" spomen ploča, bista i spomenika za kojekakve heroje i datume pobede radnih naroda i gradjana.
I tada kamera zumira zbor. I neki ljudi drže govore.
I na kraju kadar je završavao na tkanini koja je prekrivala nešto.
Jedan cim i na svetlo dana se pojavi nešto baš lepo očuvano.

Tada sam se pitao, kako je to toliko dugo skrivano da je tek sada otkriveno.

* * *

Imejl je nekada davno postavio pitanje
- Kroz nekoliko vekova ili milenijuma, kada neko otkrije ski skakaonicu, šta će pomisliti da je našao?


.

Stranac

Susret sa sobom.
Dodir ogledala.
Prst na prst.
Stvaranje.
Uništenje.
Večnost.
Svetlost.
Start.

Našao se na startu.

Publika je od tada bila svuda oko njega.
Publika koja je prelazila svoje putanje.
Nije zalazio u tudje trake.
Nije se okretao.
Nije video nikog kao konkurenta.
Trka je bila samo njegova.
Regresija mu je bila strana.
Tupog pogleda išao je napred.

Katkad je trčao - katkad je hodao.
I kada je stajao - kretao se.

Nije nikog požurivao
Nije nikog gurao.

Sunce je peklo.
Kiša je lila.
Noći su bile hladne.
Zime su bile snežne.
Lišće je šuštalo.
Sve je bilo moguće.
Sve se ponavljalo.
Sve se - sve brže ponavljalo.

Finiš je uvek bio moguć.
Finiš i nije postojao.

Finiš je bio metak - ispaljen sa sasvim drugog kraja - svega.
Metak koji će pogoditi njegov mozak.
Metak koji će pogoditi njegovo srce.
Znao je to.

Vidjao je ljude koji završavaju trku.
Vidjao je ljude koji stanu i krenu unazad, misleći da će se tako spasiti.
Vidjao je ljude koji su mahnito jurili ka svom metku.
Vidjao je kako metak - pogodi pogrešnog trkača.
Vidjao je kako trkač pojuri ka tudjem metku - da bi nekog spasio.
Vidjao je kako trkač ubrza tudji metak.
Vidjao je kako metak okrzne nekog.
Vidjao je kako metak pogodi nekog i rasprši se po drugima.
Vremenom je bilo sve više metaka.

Pamtio je one koji su sa osmehom išli napred.
Izbegavao je one koji su smišljali načine da stignu što kasnije do kraja.

Trčale su porodice.
Nekada su trčali čitavi narodi.
Trčala su sva živa bića.
Bila je to jedna velika trka.
Trka bez pobednika.
Trka u kojoj je start već bio finiš.

Jezici nisu bili bitni.
Znanje nije bilo bitno.
Gde si počeo trku nije ništa vredelo.
S kim si trčao nije ništa vredelo.
Šta si radio dok si trčao nije bilo bitno.
Bitan je bio samo stil kojim si išao dalje.

Ljubomorno su čuvali svoj stil.
Svako je čuvao svoj stil.
Sa drugima su delili svoje kvazi stilove.
Delio je svoj stil samo sa onima koji su bili voljni da saznaju.
Delio je svoj stil sa ljudima sa kojima je dugo trčao.
Delio je svoj stil samo u izuzetnim trenucima.

Znao je da nijedan stil nije najbolji.
Znao je da samo na jednu stvar ne sme da misli.
Znao je da ne sme da misli nikada samo o jednoj stvari.
Znao je da - na metak ne sme da misli.

To je bio njegov stil.


.

Peti osmeh deteta ili Kako ljudi sve pokvare

Biometeorološka prognoza za Srbiju za:
22.06.2007 - PETAK

Nepovoljna biometeorološka situacija iznad našeg područja iziskuje smanjenje fizičkih i psihičkih napora kod svih hroničnih bolesnika uz striktno pridržavanje saveta lekara i boravak u hladovini. Očekuju se povoljniji toplotni uslovi uz dalju preporuku adekvatnog oblačenja. Kao meteoropatske reakcije se mogu očekivati glavobolja, bolovi na mestima starih rana i preloma i pospanost.

* * *

Ustao sam i otvorio vrata.

Sunce je bilo visoko i sjajno.
Podigao sam glavu i zatvorio oči.
Toplota i zraci su se slili u mene.
Celo telo mi se napuni snagom.
Snagom koja poče da me boli.
Snagom koju nisam znao usmeriti.

Podigoh ruke visoko.
Visoko kao da želim da ga zagrlim.
Visoko kao da želim da me uzme.
Sada strujanje posta blago.
Osetih da oko mene nema ničeg.
Osetih da sada tek počinje da se stvara.

Tlo je postalo tvrdo.
Podigoh se na prste.
Sada sam bio još bliži.
Bliži na pogrešan način.
Punim stopalom ponovo osetih tlo.
Zemlja pod mojim nogama.

Osetih dah na mom telu.
Dah milog vetra.
Upletao se u mene.
Dizao me i spuštao.
Počeh da lebdim.
Počeh da letim.

Začuh huk.
Posta život.
Potoci donesoše sve.
Žila je jako kucala.
Cvrkut. Rika. Zvuci.
Mirisi me još više ponesoše.

Nesvestan postah.
Niti u pećini.
Niti u tunelu.
Niti iznad svega.
Niti na rampi.
Nešto je nedostajalo.

Silno sam to želeo.
Želeo sam još dalje.
Želeo sam a nisam znao.
Nisam znao da tada sve nestaje.
Nestaje, jer ne može da se deli.
Sem, kada nadješ deo sebe.


.

Paralelopiped

Oduvek sam izbegavao plastiku.

Nisam hteo igračke od plastike.
Nisam hteo da nosim plastiku.
Nisam hteo da unosim plastiku.

Nisam hteo da budem plastičan.

Ni sada nisam ništa bolji - bežim od svih mogućih kartica - koliko mogu.

Piva. Mekovi. Lekovi. Milke. Pasterizovani. Viršle. Kobaje. Baštenske garniture. Akumulatori. Svi multi uredjaji. Bižuterija. Poliester - i svi ti polimeri i kojekakvi hemijski hibridi - neću vas na sebi, oko sebe, još manje u sebi.

Ima samo jedan - koji moram da stavim, jer ipak mi je do života stalo.
Mora se - ali ubi osećaj širine.

Aditivi i moderne gume. E do E.
Čokolade, pića, hrana - sve organska hrana do E.
Rokovi trajanja nemogući.
Sve je baš prirodno do E.

Mehurići i crna pića - aleluja.

PVC je štetan - u bilo kom obliku.
Čak je i plastelin bolji.

Daleko od toga da sam neki Zeleni - ali prihvatam samo one otrove koje znam da svesno uzimam.
Uvaljivanje mi strašno ide na živce.

Dakle, pošto spomenuh da sam još uvek otporan na kartice i druge vrste plaćanja koji nisu od papira, u raznim bojama, sa - geografskim, istorijskim, kulturnim i društvenim obeležjima - u apoenima koji mi jasno ostave utisak mog trenutnog bilansa stanja i uspeha - poslednja nedelja beše više nego upečatljiva.

Zapravo - mentalno - odlično stojim sa svojim saldom.

Retko mi se dešavalo da u žurbi ili nesvesti - pogrešno platim ili zaturim novac u džepove, fioke ili gdegod.
Osim, naravno - jednog fatalnog koktela koga platih 10 puta skuplje - i rekoh barmenu - Ok, zadrži kusur.
Tako je kada se susretneš sa nekim novim novčanicama.

Da ne spominjem one valute koje imaju jači kurs od našeg - da li ima i drugačijih?
Tada mi je potreban ceo dan da se pohvatam u konverziji i preračunu.
Zbog mogućih početnih kikseva - uvek ostavim fond na koji, kao zaboravim.

Već duže vreme sam izbegavao novčanik.
Čak sam i čuo teorije - da oni koji drže novac na gomili - uvek imaju više od onih koji ih lepo slažu kao da ceo život rade na šalterima banaka.

Duže vreme sam nosio spajalicu za novac - dok mi je nisu neki likovi prisvojili.

Tada se vratih na dobri stari budželar.
Mislim da su svi novčanici - pravo malo stecište tajni. Čak i za nas same.

Sve te pregrade pune slika, vizit karti, podsetnika, papirića i ceduljica.

I tako u tom haosu od bitnih i još bitnijih stvari - pronadjoh novčanicu od 5 eura.
Zastadoh i počeh da se prisećam kako je preživela i koliko dugo već se tu krije.
Otprilike se setih i strpah je nazad - jer sam za nju već smislio bolju zamenu, hoću reći namenu.

Na moje iznenadjenje - uspevala je da prebrodi par ekstremnih situacija - i nekako mi vremenom postade bliska, ali je i sama znala da je naša bliskost samo privid.

Dolazeći kući - jasno videh na ulici podebeli i ofucani novčanik.
Stadoh i pogledah ga bolje.
Sada ćeš ga podići i videti da li ima neki dokument - koji ukazuje na vlasnika - rakoh sebi, dok sam nalazio opravdanje da žurim i da to ipak nije moja briga.

Tražeći lične isprave bivšeg vlasnika - pregledah i pregrade da ipak prethodna kontrola nije nešto propustila - ali ništa.

Dok sam tako šnjurao - odjednom ispred mene se otvori deo sa porodičnim slikama.
Jedna veća crno - bela slika sa ženskim mladim likom.
U pregradi preko puta, slike u boji. Kovrdžavi momčić, žute kose. Ćerkica sa kikicama i sa nekim smešnim psom. I još nekoliko manjih fotografija.
Brižno poslaganih.

Tu zastadoh.
Zastadoh sa njegovom celom porodicom.

Nadjoh i ličnu kartu.
Stariji čovek sa mestom boravka u Zrenjaninu.
Ko će ga sada naći - pomislih.

I dok je onaj deo mene što je žurio, već nalazio razloge da je ideja kretenska i da na sebe navaljujem moguću krivicu da sam ga ja opljačkao - pogled mi zastade na mesto rodjenja.
Imotski, Hrvatska.

Jebeš i dokumenta i papire i pare i kuće - ali slike.
Moram mu vratiti slike - i potrčah kući.

Pretrčah stepenike i dok sam otključavao vrata, već je služba 988 bila aktivirana.

- Dobar dan. Broj telefona u Zrenjaninu
- Ulica i broj
- ...
- Prezime
- ...
- Izvolite, zapišite.

- Dobar dan. Gospodina Jovu, molim vas, ovde KMS.
- Evo, sine sada ću mu odneti telefon - reče mi blagi ženski glas.

- Jovo, ovde - javi se dubok ali smiren muški glas.
- Znate, ovaj ... Zovem iz Beograda i našao sam vaš novčanik. Pa rekoh ovde vam je lična karta ...
- A zdrastvena?
- Ne. Nažalost, nema je. Nema ni novca.
- Ma, nije ni bilo novca. Šta je još ostalo?
- Tu su vam fotografije. Neke vizit karte, papirići ...
- Slike su tu?! Lepo. Baš lepo.

Uz dobijeno odobrenje - krenuh u detaljnije prečešljavanje.
Iza pregrade za sitan novac - odjednom se pojavi 5 eura.

- Znaš, sine. Ukrali su mi ga još pre godinu dana. Sva sam dokumenta ponovo izvadio.
- Čekajte! Imate ovde 5 eura - viknuh kao da sam našao zakopano blago.
- Ma dobro.
- Ja bih nekako da vam dostavim. Jel dolazite u Beograd ili da ga pošaljem poštom?

Dok mi je objašnjavao da bih mogao i na autobus da ga pošaljem ili možda da ga dam njegovom sinu koji žvi u Beogradu - pogled mi pade na JMBG.
Prve četiri cifre mi se učiniše poznate - odmah pogledom preletoh na datum rodjenja.

- Oprostite, pa mi smo rodjeni istog datuma - rekoh zgranut.
- He, he vršnjaci, znači - kroz smeh mi reče.

* * *

Oči i uši su loši svedoci ljudima ako imaju barbarske duše.


.